Самбо (самозаштита без оружја, руски сам(озащита) б(ез) о(ружия)) је руска борилачка вјештина. Настала је у Русији 20-тих година XX вијека спајањем традиционалних, народних, борилачких вјештина са Џудоом и Ђиуђицуом.

Творци самбоа жељели су да створе борилачку вјештину која се брзо и лако учи, при чему би се традиционалне далекоисточне борилачке вјештине комбиновале са модерним научним сазнањима. Највећу корист од самбоа требало је да имају војска и полиција (за војску постоји посебна верзија - борилачки самбо, руски боевое самбо, енгл. combat sambo). Са распадом Совјетског Савеза, упркос чињеници да су многи учитељи ове вјештине емигрирали, дошло је до пораста популарности самбоа, будући да је та, до тада тајна вјештина, напокон могла да се јавно презентује.

Самбо се потврдио и у ultimate fight-u гдје се показало да се самбо-борци тешко могу побједити. Свјетски првак у ultimate fight-u за 2005. годину је самбо-борац Фјодор Јемаљаненко.

Самбо се данас дијели на:

- спортски самбо (спортивное самбо или борьба самбо) је цивилна, спортска варијанта самбоа.

- самбо за самоодбрану је цивилна варијанта са тежиштем на самоодбрани, са техникама сродним ђиуђицу и аикидоу. Обично се тренира заједно са спортским самбоом.

- борилачки самбо (боевое самбо) је намењен војсци и користи поред класичног самбоа исто разне технике из каратеа и других борилачких вјештина, те даље и технике са оружјем.

- специјални самбо је релативно млад назив и намењен је специјалним јединицама војске и полиције. Настао је као специјална варијанта борилачког самбоа, технике и комбинације држе се тајно.

- фристајл самбо (енгл. Freestyle-Sambo) је настао у Сједињеним Америчким Државама при чему се понекад назива и америчким самбо. Као цивилна варијанта упражњава поједине технике из борилачког самбоа које се у класичним спортским самбо не тренирају.

Џудо је борилачка вјештина и олимпијски спорт настао као скуп пробраних техника из Џијуџицуа. Џијуџицу је у то вријеме у Јапану било заједничко име за све борилачке вјештине (ударачке и рвачке). Тада је оснивач џудоа - Џигоро Кано, који је савладао неколико стилова Џијуџицуа, одлучио узети оно најбоље од сваке и одбацити непотребно.

Такмичарски џудо се већином базира на техникама, бацањима (наге-ваза), које се деле на ручне технике (те-ваза), бацања преко кука (коши-ваза) и ножне технике (аши-ваза). Џудо се састоји и од техника у партеру (катаме-ваза) које се деле на држања (осаекоми-ваза), гушења (шиме-ваза) и полуге на рукама (кансецу-ваза). Партер је прилично занемарен у такмичарском Џудоу јер се, због атрактивности, борбе прекидају врло брзо ако један од такмичара не направи значајан напредак.

Технике Џудоа се на тренингу уче радећи „у празно“, са партнером који се „пушта“ и у лаганом спарингу са партнером (рандори).

Професор Џигоро Кано (1860. - 1938), навршивши 18 година, почео се бавити борилачким вјештинама. Но брзо је схватио да му је напредак отежан чињеницом да је физички био јако слаб и крхко грађен. Наиме - Већина Џијуџицу техника је уз технику захтјевала и много снаге. 1882. Након што је стекао мајсторску титулу у неколико врста Џијуџицуа, одлучио је развити борилачку вјештину која би омогућавала слабијим особама да побједе много веће противнике.

Са својих 9 ученика основао је институт Кодокан и развијао оно из чега ће настати џудо (На јапанском „нежни пут“).

Џудо је постао изузетно популаран већ 1886. када је полиција града Токија организовала турнир „Џудо-Џијуџицу“. Укупно се одржало 15 мечева, а џудо екипа је увјерљиво побиједила. Џудо је постао дио јапанског школског образовања и почео се ширити по цијелом свијету.

Џудо је 1964. године уврштен у спортове за мушкарце на олимпијским играма, а 1992. и за жене.

За развој Џудоа у Европи је веома значајна 1961. година, када је Холанђанин Антун Гесинг, на одржаном трећем првенству свијета у Паризу, освојио шампионску титулу, побједивши најистакнутије џудо–мајсторе Земље излазећег сунца. То је укинуло мит о непобједивости Јапанаца и дало још више подстрека европским џудистима за даљи рад.